недеља, 08. април 2012.

Pandorina japija ...

Šteta što mi je ćale u osnovnoj predavao istoriju. 
Prozivao me svakoga časa predviđenog za provere, samo da meni i svima ostalima, pokaže kako nemam povlastice, bilo kog tipa... Možda, da je bilo drugačije, da bi mi tada znanje o istoj bez obzira na moju skeptičnu stranu, prema budućnosti vrste, a čak i tako komplikovanoj tematici kao što je grčka mitologija, bilo šire i potpunije. No srećom, to nije tema ove priče. Nisam se mogao oteti lepom naslovu pa daj najpre malko Wikipedie ... Dal' ste znali ' ali...
Pandorina kutija je prema grčkoj mitologiji bila kutija svih zala, koju je prema legendi, Zevs poslao Prometeju za kaznu jer je bogovima ukrao vatru i dao je ljudima. Pandora je bila prva žena poslana ljudima, a bogovi s Olimpa darivali su je raznim osobinama.
Pandoru je sa ćupom Hermes doveo Epimeteju, Prometejevom bratu, kojega je Prometej bio upozorio da ne prima nikakve darove od bogova. No, Epimetej se zaljubio u Pandoru, primio ju, ali joj je ipak naredio da ne otvara ćup koji je ponijela sa sobom. Znatiželja, kojom ju je obdarila Hera, prevladala je u djevojci, te je ona posudu otvorila, a iz nje su izašla sva zla svijeta, koja su uništila čovječanstvo koje je do tada živjelo u blagostanju. Pandora je kutiju uspjela zatvoriti prije nego što je iz nje izašla nada, te je tako spasila svijet od najveće nesreće.
Tu se ja tako lepo pogubim oko Prometeja, Hermesa, Epimeteja i ostalih zgubidana pa neka ovaj deo ostane samo uvod u ovu priču. Grci definitvno trenutno imaju većih briga a moji naredni redovi će, takođe srećom, govoriti o kutiji punoj sreće i uspomena, koju je dapače poželjno što češće otvarati. Koja u sebi sadrži naravno i nadu za buduće dane...
Nakon puno godina potrage ovih dana sam realizovao jednu, meni tako dragu ideju... Bude nekada situacija u životu kada neku fix ideju projektujete do nivoa trajne želje i nečega što sa realnošću ima malo ili nikakve veze. Kako se stvari najčešće za našega vijeka i zemana odvijaju sve bude kao ono sa poređenjem sreće sa nošenjem sitnog peska u šaci... Što više stišćeš šaku da sačuvaš to nešto, pesak sve brže ističe. Dakle, što grozničavije nešto tražiš i čini ti se da si ga već pronašao ispada da je cilj dalje od tebe i da juriš sopstvenu senku. A željeno i zacrtano najčešće nađeš sasvim, sasvim slučajno...
Po čemu će se ova priča razlikovati od ostalih ? Pa po onoj staroj japanskoj ,,Jedna slika kao hiljadu reči...,, Stavićemo zato ,,dijetalni niz,, tipa  ,,red slanine, red šunke,, pa da vidimo šta će od svega toga ispasti. Zato ovako podugačak uvod (kao to mi je sada novina, he, he...) a ostatak radnje će biti dat nakon svake fotke.
Našao sam sanduk, kovčeg, kofer, kutiju ili kako vam drago. Drugar mi je nedavno poklonio drveni kovčeg star preko stotinu godina. Jedan od onih u kojima se u pretprošlom veku pakovala devojačka sprema za miraza. Mene gospoja doduše zeza da se džaba ,,pakujem,, jer i da ga napunimo dukatima, teško bi me ko uz'o. Rijetko se složim u delikatnim stavovima sa mojom dragom, no ovde  je sve očigledno. A samo da znate, sandukče uopšte nije malecko. Čak sam se šalio sa mojima da bi bilo sasvim ekonomično da me nekako, u kratkom finalu, pretesterišu na pola ko mađioničari, nabutaju unutra ( niški naguraju... - što ono reče ,,majkata na Piksi,, ,,Moj Dragan je najviše voleo da je' butane paprike, kad je bio mali...) i zatrape neđe kraj rijeke ... Krišom.
Sanduk je bio u solidnom stanju, sa originalnim ključem, šarkama i bravicama. Doduše trebalo mu je  nakon silnih godina, malko pažnje, tipa sitna popravka  jedne ručke, šmirglanje, čišćenje, prskanje sredstvima protiv žižaka i u finalu farbanje i lakiranje. Eeeh, sve ja to sredih prethodnih dana za vreme boravka kod mog zaće u selu. Trem je savršeno mesto za takve posliće. U pauzama poljoprivrednih radova i sređivanja topolove građe za krov vajata, našlo se mesta i za ,,umetnost,,... Tako je kovčeg ponovo oživeo, magično zasijao, i trebalo ga je samo napuniti novim blagom. Doduše trebalo je najpre savremenom diplomatijom, kako je ja vidim ( nečasnom kombinacijom obećanja i prisile, he, he...) obezbediti mesto novom mezimcu u ovako maleckom stančiću. No rešio sam i to. Bolje da ne opisujem kako. Dovoljno je reći da nije bilo ni malo lako. U svakom slučaju boju novog ljubimca sam prilagodio boji postojećeg nameštaja pa sam dobio odobrenje da mi pravi društvo, tj da zauzme jedan ćošak dnevne sobe.
Pre par dana je stigao, dovezao mi ga jaran Meda do pred vrata. Uneli ga zajedno na četvrti sprat, a mene miris sadolina i laka svako malo podseti da je konačno tu. Eto kako smo mi čudna vrsta. Oko mene ratovi, Kosovo, izborne šarene laže, nemaština, a ja i ne gledam zadnjih dana u lažljivu kutiju sa katodnom cevkom (nema se još za plazme, no biće valjda kad se obogatim od ovih priča, he, he...) nego malo, malo, pa mi dupe viri iz sanduka. Uživam, tačnije uživao sam, dok sam ga punio dragim sitnicama i uspomenama. Ako nemam svoju sobu ( a kada bolje razmislim o impresivnoj karijeri, nisam je nikada ni imao...) onda hoću da imam svoj ćošak. Za ovoliko godina, zaslužio sam vala. Kakav god da sam.
I ne znam kako ću dalje ?
Možda bi najbolje bilo da nabrojim inventar sanduka pa ću onda o jednoj po jednoj slici i uspomeni. Našlo se tu mesta za moje dve uniforme, kapetansku i kIkl - a, zajedno sa letačkim znakom i znakom akademije. Za moj ratni, maskirni kombinezon i kožnu letačku jaknu sa kojima sam drugovao za naših bura i nevera. Potkombinezone, šapke i ešarpe... Letačke čizme sa onim nožem ko' fol skakavcem. Za moje knjižice evidencije naleta i dragi pitomački dosije koji sam nedavno sasvim slučajno pronašao i ukoričio. Za satove i dvogled koji sam dobio za odlične uspehe tokom školovanja. Moj neispravni a dragi Brajtling koji čeka da sin poraste pa postane njegova briga (mislim, kad poželi da ga popravi ili baci, he, he...). Za moj index, pitomačku legitimaciju, tzv. ,,crvenu dozvolu,, za svakodnevni izlazak u grad... Pitomačke šemice leta, IFR zona i marš ruta. Fasciklu kao davnu uspomenu na boravak u JAT -ovoj školi. Diplome i druge uspomene ( tanak sam malko sa ordenjem pa skužajte...). Puno predivnih poklona koje sam dobio od dragih prijatelja i koje sam ja njima spremio za naredne susrete. Izveštaja o mojoj prvoj i poslednjoj oficirskoj plati ... I svašta još po nešto.

U svakom slučaju, šta li je ovime pisac htio napraviti ? Prosto je. Hoću da mi uspomene budu na okupu. Da se ne praše, mirišu na lavandu (dobro, po malo i na lak, barem u početku...) i da mi budu na dohvat ruke. Vojina kutija treba, za razliku od kutije one grčke profuknjače, da bude prepuna dobra. Lepih uspomena i dragih sećanja, a da se Vojkan što ćešće zbog nje nadima ko nakvašena japija... (u mom kraju ima običaj, kad se neko ponosi često i bezrazložno da mu kažu ,,Šta se nadimaš ko nakvašena japija...,, ). Eh, da, dragi moj zbunjeni čitaoče, znaš li ti uopšte šta je to japija ? Ko zna, dobije pivo... Ovi iz zavičaja će znati, za druge videćemo. Doduše ovo i nije neki baš pametan kviz. Jer i ko ne zna, isto dobije pivo. Dovoljno je samo da prizna da ne zna. Objasnićemo, lako.
Uglavnom, nema te japije na vascijelom dunjaluku koja se zadnjih dana nadima više no ja. Srećan brate pa to ti je. Eh, da, Vojina kutija treba da bude i prepuna nade. Nade da će jednoga dana poput ovog bloga i ovih priča i u toj kutiji ostati neka lepa pilotska i druga životna sećanja za nove dobre ljude. Jedino me malo plaši sindrom našeg jarana Tute. Tuta bio manje od godinu dana u penziji, mlad čovek oko pedeset godinica, sredio do perfekcije svoj ribolovački, lovački pribor, dokumenta i papiriće, sve ostavio uredno i složeno, a onda ga bubno moždenjak od koga se nije oporavio. Da ne slutim i ja štogod, gluho bilo. No, barem što se uspomena tiče, veliki deo je sada u kutiji pa kako god da bude dalje. Valjda ću stići napisati još koju pričicu.
Kao što rekoh, čovjeka najčešće najviše obraduju malecke stvari, a mene eto sanduk. Doduše sanduk sa blagom ali samo meni vrednim blagom. Pita me šurin sin ,,Što ga stalno zaključavaš, kao da ima nešto vredno unutra...,,  Ha kad sve saberem, računajući i srebro sa letačkog znaka, kacigu, jaknu i resto, moglo bi se recimo ubrati najviše jedno par stoja evrića, a pošteno, ne bi se isplatilo kakvom lopurdi da tegli nizbrdo ovoliku i ovako tešku džamutku. No dok ja privedem svoju poslednju priču kraju i vrednost će porasti pa na nekoj aukciji klinci možda i uzmu po nešto, no tada sumnjam da će me biti briga. Moje je da sačuvam za njih deo priče o njihovom babi, a hajd' pošteno i za sebe. Kad ono turim unučiće u krilo pa razvezem potpomognut Alchajmerom. Samo ako me budu hteli slušati. I ako budem imao čvrstu bešiku... da ne trčkam svaki čas, he, he...
Meni je moj sanduk neobično drag i ako vam se čini da se ovde hvalim, tačno ste primetili. Hvalim se. Lako je napisati sada ovu priču, trebalo je to napuniti.
O svemu ćemo više dok turim slike.
Ovi alati za obradu teksta na blogu su toliko siromašni ima da se napatim ko ćuko dok dodam jednostavne opise, al' nema veze. Polako ćemo.
Eto tako raja, hajd' zavirite u sanduk sa Vojinim blagom.
Slobodno, bujrum...


"Houston we have a problem here ..."
Slike opet da postavi neće, valjda ne radi za praznike :-) Pa nakeoliko sličica vezanih za ovu priču, pogledajte na ovom lepom i meni dragom, vazduhoplovnom forumu...

ABG, slike...