субота, 19. јануар 2013.

Slava Mi :)

Fjaka...
Moj drugar Momo je savršeno definiše kao : ,,Specijalno fizičko i mentalno stanje sa jasno izraženom i definisanom voljom za NIŠTA...
Osim da možda zajebavaš najbliže prijatelje i rodbinu...
Moglo bi proći... Dapače, prihvatljiva i najčešće odlično primenjiva definicija.
E jedna od najvažnijih njenih podvrsta, svakako jeste praznična.
Kako li glasi sam pridjev koji proističe iz iste? Nisam siguran ali pokušaću, nemam šta izgubiti.
Nakon nekoliko tako ,,fjačnih,, nedelja došlo je vreme da dovršim ovu priču koju sam započeo još prošle godine :) Neću detaljisati i secirati svakodnevicu koja me dovela do nivoa fjačnog experta, titule koju sa ponosom mogu poneti (mislim toliko sam usavršio tehniku, pa...) jer su me i najbolji drugari već počeli prozivati da popravim saharski izgled bloga i foruma, samo ću sretan napomenuti da je krdža napokon registrovan  (valjda ne zadnji puta...), dečiji rođendan i praznici uspešno proslavljeni, stomačni virus još jednom porodično pobijeđen, istekao nam je (Giletu i meni) i premium nalog na igrici WOT, pa bi to mogao biti niz kakvih, takvih izgovora. No lako ću ja naći opravdanje za drugare i čitaoce, teško ću ga pronaći pred sobom. Te da bih u svojim očima vredio barem nešto, a malko ,,ugrijao,, prstiće za nastavak rada na romanu, najprije da dovršim opis boravka na slavlju. Konačno sam umanjio i fotke i upload - ovao na You Tube nekoliko klipova pa će slika biti potpuna...
Idemo...  Sada najprije ovaj skoro ubajaćeni, prošlogodišnji deo... :)


Slava Mi :)

Sneg trpa li trpa, već nekoliko dana.
Neki fini mir podseća i sluti na dolazeće praznike.
Naravno, mir uz ovako tople radijatore i bez neke preke potrebe da izlazim vani. A ako ćemo pravo dosta sam i rajzovo poslednjih nedelja.
Šlag na tortu, u mom odnosu prema ovom, meni omraženom dobu godine, bi moglo biti jučerašnje i prekjučerašnje ,,odleđivanje,, osobnog prometala uz sasvim učestalo i izvesno posuđivanje struje sa klasićevog akumulatora, jer stipsa penzionerska, već mesecima vozi samo na plin, pa mu je gorivna instalacija zabagrela i zanemoćala i sad se krdža jogunasto buni za paljenje. Nije došlo do šibice još, no ako nastavi da me nervira, nije ni sasvim daleko.
No biće ovo duga zima, ne znam još koliko su indijanci sakupli drva, ali mislim da je ono blizu ,,mašala,, pa ćemo za analize vremenskih prilika imati vremena i puno više no što bih volio.
Daj da analiziram naslov dok se nije otelo kontroli. Dugo ništa pisao nisam, pa bi silna želja mogla zakomplikovati moje i 'nako opsežne uvode. E nećeš vala, davežu.
Prije par godina, komšija moga kuma slavio Slavu, krsnu. I došla mu komšinica, Makedonka, sa željom da mu što srdačnije čestita i rekla ,,Komšija, neka ti je vječna Slava...,, ko biva, dugo i sretno da slaviš :) A komšo, šta će? Lakonski ,,Hvala komšinice, dobro došla, izvoli...,,
E tako i ja.
Kao što znate, bila mi krajem novembra Slava i išao sa klincima u moj Čelzi. Eto o ovome će govoriti ova priča. O Slavi mi ... Neću se ponavljati u detaljima jer sam puno puta pisao o samom slavlju a pravo da Vam velim, svake godine je sve bolje, ako tako nešto uopšte može.
Nije to baš prava Slava, jer ja nisam religiozan, ali su se moji zavjetovali da će obilježavati dan moga postradanija.
Zašto pišem ponovo o istom i sličnom ? Iz recimo, jednog, tužnog i teškog razloga.
Ovih dana me bukvalno zatrpalo brdo loših vesti.
Najpre je prošle nedelje umro brat moga dobrog druga.
Tuga, mlad čovek, samo 48 godina. Uspešan u svom genijalnom kuvarskom zanatu, dokazano uspešan kao vlasnik restorana, nije uspio da se izbori sa tumorom i otišao je uz puno bola i muke. Bili smo na sahrani u gradu nedaleko odavde. I šta da vam pričam o samoj sahrani, došlo puno naših drugara.
U jednom trenu smo stali da izjavimo saučešće i video sam devet pilota u krugu od recimo dva metra. Dobri su to ljudi, pravi momci, pošteni, pametni i kolegama uvek na raspolaganju. Razmenili smo par rečenica koliko su to okolnosti dozvoljavale, dok verski obred nije počeo i tu sam saznao još loših vesti. Tumori na sve strane, uhh, grozno. Sve mlađa raja i sve meni poznati ljudi. Piloti, mehaničari i neki drugi drugari. Da se naježiš. Verovatno, prethodne fine decenije došle ili dolaze po svoje.
Kakve to sad veze ima sa slavljem? Ima naravno.
Na Balkanu obično biva da se najbliži zavade i zakuvaju da sve leti perje (ne odnosi se naravno na mog klasića i njegove, tako da je tuga ovom prilikom imala još težu dimenziju...). Ali uopšteno, primeri su najčešće sledeći ... Godinama ne govore jedni sa drugima, sude se decenijama na radost pokvarenih advokata i podmićenih sudija, zbog najobičnijih gluposti, tračaju svoje najdraže i najbliže nekima iz okoliša koji se samo time hrane ... I još puno toga.
Na kraju se verovatno i ne sećaju kako je to sve počelo ali kada se na fatalno tužan način sve završi onda počinje predstava... Kako ono kaže šaljiva priča o ćerki i majci u povratku sa nekog niškog groblja ... ,,Jel' ćero kako sam kukala ?,, dobije zadivljen odgovor ,,Le, le, majko sve si gi prejebala...,, Ko biva, bila si sami vrh...
Pa tako imamo, najveće čitulje od onih koji su te najmanje voljeli, kod mafijaša je to neznatno poštenije, kod njih je bar najveća ili najviše istih, od onog koji te ,,roknuo,, ... Naravno i buketi su toliki da dobiješ polensku reakciju od veličine, a uzrasta upaljenih sveća se ne bi postidio ni obližnji ulični lampion. E neće da može.
U svim svojim pričama uvek veličam radost i slogu dok smo zdravo i živo. Pusti mi te priče kad pandrknem ili kad sam teško bolestan. Moj agnosticizam ili tvrdoglavi ateizam, mi omogućava i stepen slobode koji podrazumeva da mogu da zaveštam organe kao davalac istih, i telo za medicinska istraživanja i tu mi niko ništa ne može. Kako ono šaljivo vele ,,Hvala ti Bože, što sam ateista...,,  A eto moglo bi mi se i posrećiti da me napokon pipkaju i neke studentkinje ili specijalizantkinje u belim mantilima. Kud ćeš bolje? A imale bi iz mojih anamneza pravo i šta naučiti, ako već nemaju šta viđeti :)
Kao ono kad Muju ufate urođenici i kao poslednju želju zatraži nož. Daju mu, a on se pred njima, na brzaka, lepo izbocka ne jedno desetak mesta i kaže sav ushićen  ,,E nećete vala od mene napravit' bubanj...,,
E neće ni kod mene vala, raznorazna bulumenta, počev od masnih kamenorezaca, do mantijaša i trgovaca više puta pretapanim voskom, videti ikakve vajde.
Slaviću i veseliću se dok mogu. I koliko god mogu.
Uživati sa najdražima i prijateljima... Dok mi ne stigne neka fatalna vest. A tada će i 'nako biti kasno. I nemojte mi neke teokratske fazone. Imam ja gore svog ,,predstavnika,, koji je prema meni vrlo dobar i razume sve moje mamurluke, hirove i pišanje na vetrenjače. A ja mu vraćam poštenjem i poštovanjem osnovnih postulata koji su, doduše samo na papiru, isti za sve religije, i socijalizam kao takav.
I eto, ne trpim posrednike, takav sam. Posebno ne one bez poreza i fiskalnih računa.
Evo Gile upravo čita neke fazone i ide prigodan ,,Pita jedno prase drugo : ,,Je li, jel' veruješ u život posle Božića...?,, Pa i ako je januar dug mesec, ja ne verujem. Verujem samo u ovaj jedan i mislim da ga treba provesti u slozi , poštenju i dobroti ...
I tome služi Moja Slava.
Slava je lep običaj, jedinstven u Srba. Od svih Pravoslavaca samo je oni imaju. Moguće je da je to i zbunilo komšinicu Makedonku :) . Ali hajde da i mi imamo nešto jedinstveno i lepo. Možda je to zbog toga što ja volim slavlja. Sva.
Često me prozivaju u stilu, ideš na Slave, a ne krstiš se i slično. Pa ja idem na Slavu da ispoštujem domaćina i da se vidim sa prijateljima. Za ostalo me i onako nije briga. Eto meni je to najlepši deo. Kad god stignem idem i na Božićnice i Bajrame. Volim slavlja baš... Jesam li zbog toga površan i licemjer? Jesam li amorfni Makijavelista ? Ne bih rekao.
Čak i ako jesam, moja stvar. Ne dugujem nikome ništa, ( osim zeru, javnom servisu za pretplatu i slično, ali to i ne mislim plaćat' pa...) te stoga mogu kako želim. Ne mogu kol'ko želim, pa zato slavim kad, dok i kako mogu...

Hajmo sada ,,ovogodišnji deo,, ...
Ove godine postojalo je nekoliko sitnih specifičnosti u smislu samog putovanja.
Dan ranije desio se, sada već čuveni, istočnoj tribini nenadani i šokantni transfer, Ševeningen - Pakoštane  (za ovoga dugog i ne znam oklen je :) ) koji je doveo do dijametralno suprotnih efekata u raspoloženju, na tačkama moga ,,slavskog,, itinerera, a kako klinci vele ,,i doveo do neviđenog etničkog čišćenja prijatelja na društvenim mrežama,,  a meni podsvesno ubacio staru dilemu ,,auto-put ili koridor,, ... Sitnica, razlika u trajanju od dva, tri dodatna sata vožnje i smorne krivinčine Semberije i Posavine. I držala me, neverovatno do Beograda.
U Beogradu predviđena, i nadasve prijatna pauza na pilotskom brodu (mislim oni pametniji i inventivniji od nas su vlasnici, ne ćeraju ga, brod je odavno usidren ... :) ). Da se vidim sa prijateljima, popijem kafu, odmorimo malo, preuzmem člansku kartu i postanem drug ,,član,, ko Zoran Radmilović, napravim niz sjajnih fotki i kupim nekoliko suvenira (upamtite majice ,,Kuraka...,, biće važne u daljoj priči :) ) , kao poklon familiji i drugarima u Čelziju ... Tu su šale sa Rašom, Paorom i Stajom. Danas je godišnjica udruženja, pa da ne smetamo, ljudi vrše poslednje pripreme,  ostajemo samo da predahnemo i da Gile smaže par sendviča sa pršutom kojim ga nutkaju.
Na lepoj lađi ...


Gostoprimstvo na delu :)


Drug ,,Član,, :)


Odelce za ,,visinske,, izlaske ... :)


Pelcer :)


Za divno čudo i makina upali iz prve i nastavljamo.
Dilema je još tu... Čuči kao švraka na jesenje mokroj tarabi i zaklanja i smračuje pogled na ostatak, deo puta bliži zavičaju i draži za vožnju.
Divna sunčana subota, krdža ide sasvim solidno za svoj vakat, klinci i ja raspoloženi, a meni stari crv devedesetih ne da mira. Tome doprinosi i činjenica da bi euforičnom službeniku zapadnog, toga dana vrlo  veselog susjeda, morao verovatno poprilično dugo objašnjavati zašto i kome na poklon nosim majice udruženja pilota čiji sam član toga dana postao i šta li je pisac hteo kasti u knjigama koje imam u gepeku... Na auto putu kao na površini crvene panete. Nigde žive duše u oba pravca. Nikome se danas ne ide u komšiluk.
Krčkala se tako moja strepnja, sve do prolaska Rume a onda srećom prelomio, da ni sav rizik objašnjavanja sadržaja ili podsmeha zbog dotičnog preglasavanja u sudskom veću, me neće omesti da danas izbegnem čari koridora.
Logično, ništa strašno ni tragično se nije desilo.
Sunčano jutro se proteglo u predivno prepodne. Na granici sasvim brzo i jednostavno, ili bolje priželjkivano i dalje ni žive duše, ali i relativno jednostavno, izuzetno ljubazno ,,Dobro došli, izvolite...,,  je razbilo poslednje strepnje koje sam još čuvao kao nekdanji pripadnik omrznute itd...
I knjige, a i mi sa njima, bijasmo bez ikakve frke na vrućoj vrganjuši piti i 'ladnom Nektaru baš u vrijeme ručka. Onim posavskim krivinicam bih stigo' vjerovatno tek na večeru...

Tamo idu lepi dani koji su se redali jedan za drugim.


Buraz od strica je dobio sina, slavi mu prvi rođos, pa oni neće biti na našem slavlju, opravdano.  U našim krajevima se prvi rođendani slave intenzitetom omanje svadbe, no tako i spada , pa mi treba da odemo ranije da čestitamo.
Sa radošću to činimo, a momak je porastao, mašala, skoro da nas dočekuje na vratima ... Izuzetni su ti momci kojima su rođendani toga dana. Meni je popravni (mislim rođendan...) pa se trudim da se i ja popravim...
Pripreme za Slavu teku po planu. Sublimirano iskustvo prethodnih godina omogućava rutinu koja pojednostavljuje svako dešavanje i donosi organizacioni spokoj poluprofesionalaca u keteringu.



Uostalom, imate skoro sve već opisano u knjizi (ritual je isti svake godine, atmosfera izuzetna... samo je i dalje mali prostor limitiran za sve koje bi željeli pozvati u goste ...) a da ne bih i ovde uzimao prostor ja ću sada samo o jednoj dodatnoj šali, i par sitnica u vezi knjige.
Naš komšija Mićo je za dan slavlja nenadano napisao pjesmicu kojom je na šaljiv i originalan način uklopio niz šala vezanih za naše ribolovačke pohode, našeg mačka Micka i iste majice koje smo drugi dan slavlja, nosili nas tri generacije domaćina... Uostalom, pogledajte klip (snimak nije baš ,,miran,, jer sam se ja šetkao i smejao ali razumećete već ... ) a ja ću dodati izabrani tekst (ne celi, da baška ne smorim...) ispod :)

Ono što je dorađeno zbog zeze u vezi naših majica sa likom kurjaka i ostalih šala za drugo veče slavlja izgleda otprilike ovako :

 ,,... Virovi su mnogi naši,  jer smo sine mi sportaši.
       Upadali i ljeti i zimi, ko da neko nabaci nam čini.
       Neka znade sada svaka rijeka, čija li je Slava dovijeka.
       U Krajini i u Banja Luci, znaju dobro ko su riblji vuci,
       Na majici stoji teza, tri kurjaka, tri viteza ...
       Događaja još će biti al' se sada mora piti ...

Još jednom je tako, po ko zna koji puta, pokazao koliki nam je prijatelj i kako je izuzetan i duhovit čovjek. Samo zbog ove šaljive skupine strofa i ove divne skupine ljudi vredilo je doći.
I vrediće, sve dok smo živo i zdravo.

A knjiga?
Pa tu bih mogao nadugačko ( a ovo je kao ,,na kratko,, :) )
Utemeljio sam se izgleda kao ,,piskaralo,, ... Prodaja ide 'nako, što bi rekli (moj omiljeni fragment iz filma Kuduz, gde u kafani na zidu i kartonu od vinjaka, stoji ono čuveno ,, Zabranjeno sjedt' 'nako...,, ko biva bez ičega...) no u ovim vremenima sve je to super.
Javljaju mi se ljudi sa raznih strana i uživam brate. Super je. Dva upečatljiva momenta bih izdvojio.

Prvi...
 našao sam Solu. Kako kojeg ? Pa Huseina.
Ćaćinog druga iz vojske o kome govorim u priči ,,Piljužići,,...
Živ je i zdrav. Javio mi se njegov komšija koji je pročitao knjigu i dao sam mu telefone da se čuje sa mojim starim. Poslije 45 godina biće to siguran sam, vrlo dirljiv susret. Vidite da je vredilo svo ono pisanije i trud oko štampanja. Isplatila mi se i tako knjiga, već... Nisam sjedio 'nako.

Drugi.
Javio mi kum da je preko njegovog novog gazde koji je velika i značajna persona knjižarstva na Balkanu
( jooj, kud to nisam ranije znao :) ) ova naša knjižica stigla u, nećete verovati, Kongresnu bibilioteku u Vašingtonu.
Opaaa forsaža za sujete jel' de? Bio sam se pravo obradovo' dok nisam saznao da USA kao ozbiljna zemlja kupuje tako pojedine naslove koji im se po ISBN broju učine ozbiljnom tematikom ili barem interesantnom za njih. Eto baksuza, sada se zbog šege nikada neću dočepati zelene karte. A ni sabljarke na karipskom otoku videti neću, sumnjam da ih u Gvantanamu poslužuju na meniju :... :) Pa se ti drug pisac u globalnom selu šegači sa gazdama... Viš' da se sve o'ma sazna :)
Šta ću? Jače je to od gospon. druga cvrška :)
Ali Vašington bajo, ko bi se nado' ? Vidite da se i iz Čelzija more stići tamo, samo ako si dosadan il' uporan :).
Ipak mi godra, ono pravo, al' nemojte nikome pričat. Da mogu stić' barem do Dunava...

Eto to mu dođu light motivi ove priče.
Slavlje je prošlo savršeno, kao uostalom i svake godine.
Kako bi rekao Žan Reno u ,,Posetiocima...,, kočija nam se nešto uskopistila u povratku. Nije krle hteo da upali skoro dva sata na jutro polaska, a čekao me dalek put nazad. I to preko koridora, jer naši uskoro friško evropski susjedi nikako ne gledaju blagonaklono na količinu krmetine koju su baba i đed spakovali da se ,,nađe unuku za rođendan...,, i ostale đakonije poput domaćih sokova od grožđa Mirisavke (koji najviše volim...) i Mićine ,,Kozarčanke ljute...,,
Šmekeri :)


Urbana bajka ,,Tri vuka i krme ... :) ,,


Lap, take a nap :)


Tigar, podtipa vrbanjski ... :)


Ako me još jednom pipneš, grbem i ujedam :(

A morao sam i preko Brčkog,  jer su pirotske zimske gume, magijom balkanske trgovine, novih država, carina i poreza, u distriktu skoro duplo jeftinije nego u Nišu pa da kupim barem dvije da se mogu preganjat' sa drugovima policajcima oprobanim metodama ,,Eto kolege smo...,, i slično ( i ako otkako oni dobiše činove više nas ne smataraju kolegama, može im se valjda...).
Čari života u Basni,  I
... i II


Učini bar jedan pogrešan korak ...


Sreća, odmah je do puta :(
 

Obećao sam klincima da ćemo u povratku svratiti u etno selo Stanišiće na kafu, dan je bio izmišljen, lep i sunčan, pa sam i pored nelagode prikom gašenja motora (oćel' upalit' ponovo :) ) uživao u kafi na tako jedinstvenom mestu ...
Predivno :)


Podlugovi u Semberiji ... :)


Tu je ona, ni desetak km ... :)



Od daljeg puta izdvojiću samo još papirologiju oko povraćaja  PDV- a na granici. Brdo papira za 16 maraka, al' rekoh da probam kako to ide ... Teško.
Pa ponuda, ako neko uskoro ide za Brčko daj da mu poklonim ove papire nek barem popije kafu i pojede ćevape kraj Save. Rok je tri mjeseca za isplatu a ja neću skoro na te strane . Hajd' požurite ostalo je još pola :) Mislim vremena, pare su još sve tu :) Barem u papirima :)
I kada sam končano mislio da je sve super, izbio na auto put kod Kuzmina i kontao da ću kod Vere i Mome biti u Beogradu u dogovoreno vreme na ručku, da napišem posvetu i ispunim obećanje dato odavno, ugledao sam stub crnog dima koji se podizao anticiklonski ravno i visoko iznad sremske ravnice, video i kilometarsku kolonu automobila i kamiona ispred sebe na putu i začuo prodorne, tako štrecajuće i neželjene sirene vatrogasnih i bolničkih kola.
Žrtava srećom nije bilo.
Ali greota, čujem, a kasnije i vidio kada su nas konačno propustili da prođemo, zapalio se šleper piva. Klinci nisu htjeli da slikaju, kao ,,daj ćale, više i ti i tvoje priče...,, pa zamislite kako to tužno izgleda u očima lika koji pivo toliko voli. Tragedija sušta. Šišti vruća pivčuga iz staklenih flaša jačim pritiskom nego mlaz iz vatrogasnih creva, a mene to naljutilo skoro kao još jedan dodatni segment čekanja u koloni. Ej, da sam pandur ne da bih driblao one ,,pametnjakoviće,, koji se uvlače zaustavnom trakom, letilo bi perje ili pivski čepovi sa šlepera...
Te tako, nakon višečasovnog čekanja (srećom provijanta smo sasvim imali dovoljno...) i neke recimo rane večere u BGD kod naših dragih koji su nas čitav dan čekali, kući smo stigli tek kasno noću.
Krdža se držao hrabro, pa mu sada opraštam što se joguni, traži pažnju kao i svako čeljade. Biće to ok, upaliće on, samo da dođe proljeće.

I jesmo li pogubili nit ?
Nismo valjda i pored ovolike pauze.
Svaka priča mora imati neki zaključak, pa što ne bi i ova, tako lepa. Lepa nego, nemojte se zamerati ,,drugu, članu i piscu,, ej, sad sam u Vašingtonu, nemojte se sa mnom zaje.... :)
Mislim, možete ako želite, ne mogu vas sprečit' nisam ja baš ono pravi pisac. Više piskaralo, ne dopada mi se sasvim ovaj sufix ali ... Čuo sam sasvim nenadano izuzetan kompliment nedavno. Osoba koja me ne poznaje lično, napisala je da se čitajući moju knjigu osećala kao da sedim pored i pričam joj. He, he , ovi koji me poznaju znaju i koliko pričam, pa nisam baš siguran da li je ovo čak i komplimet, ali meni je bilo drago i nadam se da ću još barem neku godinicu biti tu da vam pričam priče. Tužne ili srećne nebitno, kraj će uvek biti srećan.
Nego bih, umjesto zaključka, htio dodati nešto za dnevnik.
Ljudi radujte se.
Slavite kad god možete i šta god možete. Jer nesreće ili nevolja će jednom sama doći i zakucati na vrata, a onda će vam biti žao što ste neke lepe trenutke kvarili svađama i sekiracijom. Idite na slavlja na koja ste pozvani, bez obzira koliko daleko bila, nemojte nalaziti izgovore, biće vam kasnije krivo. Dok su moji roditelji živi koristiću svaku priliku da odem tamo gde se osećam voljen ... Kako ono klinci šaljivo vele na FB ,,Idem sada kući, tamo me svi vole, a tako me i zovu...,, Srećom nije još baš sasvim tako ... Mislim ne zove me, barem ne javno :)

Prije praznika sam svratio da zakažem pregled kod lekara opšte prakse. Ono samo da proverim krvnu sliku posle silne krkačine i žderačine oko ovih ,,makrobiotičkih praznika,, i da vidim kako mi se drže pankreas i srodni hidraulični sistemi. I gle čuda, tako su dobro organizovani da su mi zakazali običan pregled, samo da uzmem uputnice, tek za 29. januar. Stotinu ljekara na birou rada u Nišu, a oni nemaju kao dovoljno ljudstva, bruka. Šta bi da sam stvarno bolestan, mog'o bih komotno pandrknuti do ovih ćageta.
I tamo sam, čudno sklupčanog na drvenoj klupi krcatog hodnika, sreo poznanika iz tenkovske brigade neznatno starijeg od mene, koga sam jedva prepoznao.
Došao i on da uzme uput ali za drugu turu hemoterapije jer rakun je odlučio da malko zamezi njegova pluća. Čari ili bolje posledice prethodnih ,,junačkih decenija,, ...
I šta da kažeš u toj situaciji?
Ništa, samo da ćutiš.
Da se ponadaš još po nekoj knjizi, kovitu sa nerođenim, a ko rođenim burazom, na Vivatu, jutru kraj Vrbanje i eto takvim detaljima koji će popuniti sekunde življenja najljepšom fugom koja postoji dok i tebi ne stigne neki ozbiljan ,,Uput,, ...

Zdravi bili prijatelji.
I mislim da nema potrebe da naglašavam. Poziv na slavlje ima pečat, ali nema datum. Što znači samo jedno, da ste vazda dobro došli ...
Jedva se pričom izvukoh iz praznične fjake. 'Bem ti ove praznike usoliš se ko bakalar ... Ili ova naša riba (što se završava na Ić :) ) oslić :)


P.S. Moro' bih dodati još jednu sitnicu u vezi knjige.
        Malko su mi dokurč..i naknadni lektori koji mi se u poslednje vreme ,,dobronamerno,, javljaju. Kada sam molio da pročitaju text u izradi nisu imali vremena. A sada mi dušebrižno, prebrojavaju zareze, a ne čitaju sam uvod. Pa ja neću savršenu knjigu. Ja hoću dragu knjigu. Zaboli me za pravopise balkanskih provincija. Znače li vam šta reči, pisac, Kongres,Vašington ..., ej :)
Srećom,. imam ja drugare i familiju koji su knjigu čitali i tokom radnih verzija i oni su moji pravi životni i književni korektori.

A za mišljenje ovih nazovi stilista upotrebiću jednu narodnu ,,Naknadna pamet, šarovu pod rep...,, i mišljenje one bake, trenutno najpopularnije na Tubeu, kada su je na centralnom gradskom mostu ufatili da kaže svoje mišljenje o obilježavanju predstojeće godišnjice milanskog edikta.

E, baš tako.
I o lekturi i o ediktu mislim identično ko' baka...

Ajd' zdravo i veselo bilo :) I Slava mi, višestruka  :) Dok se može :)