Legenda o 'Krdžama' :)

Nađemo dobre izgovore, uvek i često.

Čini nam se baš idealne, skoro savršene… A ne želimo ni sebi da priznamo da nećemo biti ni mlađi ni lepši, niti će naše reči biti nekim klincima interesantnije, uskoro, kada nas više ne bude.

Odavno ništa nisam pisao, ništa za sebe, ništa sa dovoljno dobrim motivom da opravdam ovolike pauze. Valjda sam se umorio, zasitio pohlepom, površnošću, glupošću, primitivizmom i beznađem gde god se okrenem, izabrao puteve manjeg otpora ili jednostavno nisam bio dovoljno opušten da bi se, to što napišem i meni samom dopalo. No nikome nisam ništa dužan, niti je iko od nas uopšte nekome dužan, osim sebi. I osim neki lepim momentima.

Životnim, za koje vredi da budu upamćeni.

Vadimo se na vrućinu, putovanja, svakodnevna smaranja i slično, a ne shvatamo da je potreban samo malecki okidač da bujica reči nađe svoj put, čak i kroz najsuvlje predele…

Malopre sam, sasvim slučajno, pročitao reči Mome Kapora o prijateljstvu. O večnim prijateljima. E o tome će govoriti ova priča. O mom bratu. Nerođenom, zeru starijem, a ko rođenom. O nekim planovima koji se ipak ostvaruju, nakon puno godina planiranja. Ne samo da se ostvaruju, no ih ništa ne može sprečiti. Znaju se zakomplikovati,  mašala, al’ o čemu bi pisali. Da ne budem ko ona ravaku , ups ‘starleta’, što je već puno toga kvalitetnog napisala, a do sada ništa pročitala ;)

Daklem, razguli Vojkane… Zahebi ove ‘reciprocitete’ između dužine pauza i uvoda. Haj’mo na priču…

Došao mi Cole.

Kratko bio i morao poći dalje. Nama pusta kuća. Već danima pokušavam opisati te dožviljaje, no nema klime u sobi đe je komp pa je onda to ravno sauni i misiji teško izvodljivoj. A vredi je ispričati…

Ranije smo se ove godine, vratili iz Čelinca da sretnemo druga. Izbegavanje gužvi na granicama je rezultiralo ‘alternativnim prelazima' … Nama paćenicima, vazda suđeni ‘koridor’ noćom, a onda Pavlovića ćuprija, Bogatić, Šabac, Obrenovac, pa dalje do obilaznice i auto putem na jug, uz samoubilačku tehniku i tempo vožnje, ostalih, brojnih vozača, kao da je bio samo adekvatan trening za prošli petak…

Čuo sam nedavno dobru foru: “Najbolje bi bilo da ovih dana riknete i tako shebete svu mnogobrojnu rodbinu, komšije i poznanike. Ima da vam pominju sve po spisku, dok se budu kuvali na groblju…” Eto mi ipak pretekosmo nekako…

Malo odmorili i spremali se za dugo očekivani susret. Cole nije bio u Nišu od ’84. te. Tada dovršio preobuku na “Osmice” i tu mu se rodila starija kći. Bezbroj mesta koje treba posetiti i naravno isplanirati kratko vreme, da se obiđu najdraže kafane, čuje ‘Devojka iz grada…’ vide klasići i drugari, i probaju ukusi iz sećanja: dimljene vešalice, goveđi repovi, ladno ‘zaječarsko’ i grom salata. Sve dogovoreno i rezervisano no, kažu đavo nit’ ore, nit’ kopa, samo čeka u zasedi…

Bem ti puru, pa ne mogu ni slušalice turiti dok čukam, one fine Logitech riknule, a ove goleme Giletova ‘igračke’ ‘dihtuju za sve pare’, oznoje mi se ušesa, nije mi za drugo, no mi curka niz grbinu, pa bude ko u “Sjećaš li se Doli bell…?” jedino mi se noge ne tresu… J Najviše volim slušati muziku dok drndam po tastaturi, no ovaj put će biti bez toga…

Došao i taj petak…

Hajde rekoh da se plaknem zeru, red je, doće čo’ek iz daleka, a tamo u bijelom svijetu ljudi se turširaju i kad nije svetac J 

Izađem iz kupatila poruka na mobilan: “Kumo, problemi sa busom…” (Cole i ja jedan drugog zovemo Kumo, vezano za jednu moju davnu priču, no ne morate baš sve znat’ … J ).

Kakvi sada problemi? Trebalo je biti iz jedan u jedan. Mislim ne bus, no ko na kladionici. Sigurica…

Pozovem pajdu, on začuđen veli: “Ne puštaju me na Merdaru, kažu pošto sam norveški državljanin, nemam bilo kakva lokalna dokumenta, ne daju mi ući, jer sam sletio u dolasku na a. Priština i imam taj pečat…”

Ja ‘nako u gaćama, sam u stanu, kontam u sebi, i šta sad?

“Ne mrdaj odatle, sedi u neko kafanče, eto mene dolazim.” Pokupim na brzaka sve poklone za brata (ako slučajno ne dođe do Niša…) srećom spakujem i pasoš (za svaki slučaj), ponesem dve rezervne majice, kupim u drakstoru flašu ladne kisele, sipam na brzaka rezervu plina i šta ću, razguli ka ‘administrativnom’ ili kako već oćete, prelazu na Merdaru. Šta je to za “Krdžu” testiranog nedavno do Čelzija, na pecanju, tamo i nazad, ukupno oko 2000 km? Ovde ima nekih 120 km. Biću tamo valjda do podne, a onda ćemo videti šta dalje?

Gužve na putu nema, a đe će je i biti na nekih +42 (po zvaničnim najavama L ). Pustio muziku, turio Stipanove Randolph (jel’ se ‘vako veli? ) cvidže i razguli. Do iza Kuršumlije nekako, a posle kvalitet asfalta takav, da bi mu i makadam pozavidio…

Dođem do prelaza, kolona od nekih tri kilometra, sa ove strane. Odakle se svi stvoriše i koliko dugo tu čekaju, kada nikoga usput nisam sreo? Mora da je dugo? Pitam dva policajca u kontejneru tu, podalje od prelaza, šta da radimo, ljubazno mi kažu:”Neće moći ući… Takav je propis, nije do nas…”

“Pa dobro možete li me barem propustiti pored ove kolone, da me čovek ne čeka?” To može. Izađe jedan, mahnu rukom i ja ‘preko reda’, do samog prelaza. Ubacim se i ‘pređem’ niko se ne buni, računaju neki lokalni paćenik, garant’ J

Vidim buraza, čeka sa rancem… Parkiram na ‘ničiju zemlju’ J , izljubimo se tu, i on mi ispriča svoje putešestvije od jutra, od 6 ujutro iz Uroševca, i kako internet more’ zahebat čo’eka. Na internetu uredno ‘ima’ bus od Prištine za Niš, u 8 i 15 ujutro. Ima. Al’ samo na internetu. Prvo su ga prošetali do Gračanice, da bi mu tamo rekli da ima samo jedan ka Beogradu, al’ u 15 i 15 i to ne ide preko Niša. Taksi do prelaza, a tamo ubeđivanje i šokantna vest da ne može ući zbog poznatih (ili normalnom čoveku, nepoznatih…) ‘proceduralnih razloga’. Ni taksisti, ni vozači drugih bus-eva (za Pariz i sl.) ne smiju da ga prime, do bilo kog grada u Srbiji…

Čisto ne verujem ni očima ni ušima. Jel’ ovo neka šala? Sad će ‘starešina’ to časkom da reši. Jes’ al’ kad bi se zahebavali… Đe ćeš na državu moj pajdo. Pilot, trebal’ maraka? Podrivaš ‘ustavne i zaustavne poretke’ L

Dođem do zgrade policije na prelazu, potražim šefa. Ustaje neki pokrupan lik i dođe do šube. Objasnim da sam vojnik, pilot u penziji, da mi je u goste prvi puta, došao kolega, drugar, brat. Da ide kod mene u Niš, kući. Da ja odgovaram za njega. Da ću ga dovesti odmah sutra uveče , eto gde oni i kada kažu. Da nam daju samo neki papir da možemo preći granicu. Da je moj Cole jednostavan i jeftin za održavanje, ko nov Yaris (ovo njega zezam, čitaće i on ovo među prvima J ) … Ništa ne pomaže. Policajac je ljubazan ali neumoljiv. “Oprosti prijatelju, ali nije do nas. Mi samo slušamo naređenja. Ne smemo da Vas pustimo. Ako imate nekoga u ministarstvu ‘gore’ zovite, pa da čekamo depešu. Jer ako Vas pustimo, a negde u Srbiji ili na izlazu,  Vas proveravaju deportovaće čoveka, sa daljom zabranom ulaska…” Kontam u sebi ‘Ja sređene države, Tito dragi L ? Ovde, viš’ sve štima…’

“A koliko bi trebali čekat’ tu depešu?”

“Pa do kraja naše smene sigurno neće stići… Petak je, ko zna? Najkraće do večeras…”

“I šta sada da radimo?”

“Pa najlakše Vam je da idete na Skoplje, pa uđete u Srbiju preko Preševa… Mi Vas ovde ne možemo pustiti.”

Ovo budu oni momenti velikih životnih odluka…

Vrućina, gužva i prašina samo pomognu. Pogledamo se Kuma i ja, nasmejemo i krenemo ka Krdži. Jel’ tako, tako je…Pa onda da ne dangubimo. I ‘nako na Kosovu baš dugo nisam bio J Sedaj Cole, brale i spremi se za ‘avanturističku vožnju’. Nisi se Krdžom vozio još od onog uspona kod tvrđave Klis, ka sinjskom aerodromu, od pre pet godina. A ako, tako ti vala i treba. Jesam li te ko čovek, još tada, nudio da zamenimo pasoše? Jesam, i prećut’o si mudro, e sada ti se to vraća J  Sličnih su boja. Ja tebi ovaj ‘toaletni’ (mislim ima vrednost ko sličan papir…) a ti meni taj norveški. Zamena slika (pošto sam ja ipak neuporedivo zgodniji, jel’ J ) je u ‘mojoj nadležnosti’. Sada bi sa ovim mojim prošao ‘glatko’ a ja ne bih više o’đe ni dolazio J . Eto.

Sada, šta je tu je? Da ne mrsimo neke stvarčice i kuglice J delovali bi i Reju Čarlsu ili Filipu Višnjiću sumnjivi, ovde na samom prelazu, već je debelo prošlo podne, okrenemo se ka kosovskim policajcima.

Dvojica mlađih. Na odličnom srpskom “Otvorite gepek, dajte mi dokumenta za auto, Vaša dokumenta i zeleni karton, imate?” Ma da naravno, trebaće i za Makedoniju, a i ova naša ‘moćna zapadna komšika’ Bosinen, zahteva zeleni karton. To sve ove ‘velesile’ što kubure sa osiguravajućim kućama J

Ali problem, niđe mog pasoša L U gepeku još neraspakovane stvari iz zavičaja. Šah što je đedo poklonio Igoru, neki dušek za plažu (mrzilo me da nosim u podrum…) i cent prašine, razne, kako sa Plehana tako i sa polja iz  okoline TENT Obrenovac, I i II. Gepek otvorio, čovek škicnu i umal’ gadljivo “Zatvorite”… Dokumenta za auto su u redu, a ja se prepipavam i kontam ? Pa maloprije sam ga pokaziv’o drugu ‘Šefu stebe, ovaj smene’ al’ de sam ga turio? Dragi Alchajmeru stvarno nekad znaš bit’ plaho nezgodan… Što mi sada bolan to radiš? U stilu najvećih džeparoša sam sebe, skoro u panici, vaćarim i jedva nađoh, u nekom džepu torbice, đe inače držim ‘mobilan’. Valjda u onoj frci zamijenio džepove.

“Sretan put, prijatno…”

Sedamo u Krdžolina i ka jugu, razgul’… U kolima naša, ona prava, standardna, početna pitanjca. Bratska, drugarska. Kako si brale, kako kući, kako unučica, kako su tvoji u Ferizaj? Sve super, i kontra pitanjca. I moji super, videćeš kada dođemo. Stići ćemo vala u taj Niš, pa makar i tablu Solun danas ugledali.

Kažem u šegi jaranu: “Ako ti je vruće, slobodno uključi klimu… Eto ta ručka na vratima, pa’ odvrni’ kol’ko oćeš J Čuvaj se, promaja bi mogla uticati na tvoj budući ‘dobar glas’ no to je vrhunska tehnika, retko otkazuje J “

I ha, ha, ha i hi, hi, hi dobrim putem, koji se još po negde gradi, očas u Prištini. Tu smo jedno dva puta ‘omašili’ skretanje. Nije ni čudo, svuda novi kružni tokovi, ogromne zgrade i gradilišta… Pitali za dalji put, ljudi nas ljubazno uputili kuda i gde da skrenemo i eto nas na putu ka Uroševcu. Ne poznajem dobro Prištinu, retko sam bio, i to uglavnom na aerodromu, i dolazio sam najčešće avionom. Vozio sam pa nisam mogao da zveram okolo, oko mene sve džipovi i neka besna auta pa ako koga čvrknem, teško će mi i ‘zeleni karton’ pomoći.

Čini mi se da se grad jako izmenio, od svih zgrada prepoznao sam samo krov one dvorane “Boro i Ramiz”. No brzo smo i prošli. Nakon grada, stanemo pored nekog bazena u kafić, da odmorimo od ‘granice’ i popijemo kafu. Kafa dobra, odična. Cole gusla uz to i oznojen ‘Bira e Pejes’, meni voda curi na usta ali danas moram šveps. Dečko naplati, dve kafe, pivo, malecko i šveps, dva eura… “Brale jel’ ovo moguće?” pitam začuđen, dok idemo ka kolima. Jaro mi veli, izgleda da jeste. Mesto vrlo lepo, na bazenu, u gradu. Čudno mi, no šta znam, jbg. Dok idemo ka kolima, dečak trči za nama na parking i nešto, meni nerazumljivo, sa osmehom i u frci, govori Coletu. Zahebo se, naplatio samo kafe. “Jeftino, jel’ ? “ zahebavam Coleta, koji uz smeh, plaća ‘kvantitativnu razliku’.

Dalje sve ok, osim što su naša kisela i Kola u autu već vrele a i pored ‘klime’ reš nam se dinsta meni leva, a Coletu desna ruka. Prilazimo Uroševcu, put magistralan, jako dobar. Malo gužva jer izgleda da je na Kosovu petak dan za svadbe. Puno svatova. Svatovi ko svatovi, veseli, okićeni, sviraju… Sviram i ja. Pozdravljam ljude i slavlja.

Cole mi pokazuje gde se rodio, gde mu živi brat, gde je išao u školu i tako te životne sitnice. Gledam koliko mogu i koliko mi dozvoljavaju moji lečke krivi kočioni diskovi (izračunavanje sila za preticanje, ne kolone, no momenta kočenja J ). Zahebavam druga: “Nisi morao ni kretati jutros, mogao si me zvati kod tvojih na kafu i ja bi jutros došao… No ti voliš da komplikuješ  J” On čovek, šta će, znam ga odlično, nezgodno mu, pa brat mi je ( u davna vremena desio se jedan od najlepših trenutaka koje pamtim. Aco, sin mog brata do strica, Dragana, upoznao je, jednog davnog leta, mog Igora. Igrali se celi dan, a on kada je došao naveče svojoj kući kaže mojoj strini sav uzbuđen, otvorenih usta i sjajnih, krupnih očiju: “Baaako, znaš šta ima novo? Našao sam brataaa…” ). Eto, analogiju sami uspostavite…

Njemu se čini da me maltretira i gnjavi, a ja mu sa šegom velim: “Daj bolan opusti se, dodaj tu pišaćku od kisele, o čemu bi pričali unucima, kada bi ja inače prošao kroz Kačanik?”

Za tren dođosmo do Makedonije. Usput sreli još svadbu sa fijakerom, no Cole smota :) dok je uzeo telefon i namjestio za slikanje, mi već prošli, jbg…

Na granici rutina. “Gde idete? Imate li nešto da prijavite” i na moje “Kamo sreće?” niko i ne izlazi iz kućeraka da nas pogleda. Asfalt je mek ko duša (il’ u našim godinam šta drugo J ) a nebo tepsija. Upamtio sam makedonskog policajca koji me upitao odakle ja tu i gde sam pošao. Kada sam mu objasnio šta se desilo i kuda idemo, njegov komentar je bio samo : “Uf, uff, ufff… Teraj bratko, sretno…”

Idemo prema Skoplju, a ja se eto sa setom setim Đoletovih stihova iz meni jedne od najdražih pesama “ Vidiš, moji sinčići Vangel i Blaže, dohvate globus, Strumicu traže. I gde god prstić na Balkan stave, pokriju barem tri države…” Pa šta mislite vi, administrativni i resto papkari? Da možete Coleta i mene i ovakvo prijateljstvo, granicama zadržati? Neće da može. Nataknem Vas sve ‘državničke veličine’ malko na ovaj vojnički krivak (što bi rek’o moj komšo Goran, sas’ ‘blački akcenat’ J ). Uvek u sličnim momentima, pomislim na dragog Matu Parlova (eee, šta nas je puta častio pićem u svom kafiću…) : “Kako ja mogu da budem nacionalista? Pa ja sam prvak svijeta…” Mi smo bre građani sveta, ne možete nam ništa. Doduše, jes’ da Coletov pasoš malo slabije ‘fercera’ no moja ponuda za ‘zamenu ličnih dokumenta’ J još stoji J

Nemoj kad ja jednom dođem u Norvege da me neka sisata policajka, plavuša, poćera ‘prečicom’ preko Švedske (joj scenarija koji zamišlja maštovito, ofucano vojno govedo i pemzoš J ko iz ‘akcionih medorama željenog podneblja’ J ) pa šta ću onda, valjda će biti manje vruće no danas J

Čeka nas dalje putešestvije. Makedonija gori, što od sunca, što bukvalno. Po logici stvari gore, pod južnim nebom, i dva matora Mapetovca.

Dočepamo se auto puta. Vidim tablu i kažem Coletu: “Imaš kak’ih para na zajam J ? Hebo Niš. Haj’mo u Solun jedno tri dana. Ja ću pričat’ da sam bio u Uroševcu, a i pričaj da si bio u Nišu, ko će znat’, a bliže nam odavde… Jedino predlažem da izbjegavamo nudističke plaže, će se reširamo, ko danas J” Predlog odbijen, cepamo, sada ka severu.

Nismo eto išli za Strumicu, no sletismo časkom na granicu… Jopet. Skoro ko da smo se ‘telepromptovali’ J  Krdža brekće, no što bi ‘vazduplohovno’ rekli ‘svi parametri u redu’ J  Rezerve plina i goriva dovoljne do ‘plaćanja u dinarima’ no rezerve vode, pri samom kraju. I ovo što imamo više je za ‘zakuvat kafe’ mislim temperaturno. A mi smo sačuvali i hladnokrvnost i zabilježili i vrijeme i gorivo J

Začudo, na Preševu, gužva na granici nije preterana. Valjda i ovi što imaju klime što nisu ‘na ručicu’ J izbegavaju ovaj deo dana. Pametni ljudi, za razliku od nekih J .

Kažem makedonskom policajcu: “De bratko, života ti, udari ti nama neke muhurove u putovnice. Da se zna da smo bili kod Vas, da nas ovi naši opet ne driblaju…” Razume sve reči, ove prosto proširene, zajebantske, rečenice i sa osmehom i: “Dobro bratko, kako ti želiš…” uze sebi nazad pasoše, i ko poštanski službenik na prijemnom šalteru opizdi dva brzinksa ‘klik klaka’ da se skoro kućica zatresla. Još jedan osmeh i “Sretno” uvedoše nas na Preševo, đe nas niko i ne pogleda, samo mahnuše rukom i teraj dalje… Pa lepa je klisura, mislim Kačanik, al’ nismo je morali baš danas obići L Kud ovaj pandur nije radio danas na Merdaru, sačuv’o bi mi Krdžin resurs najmanje za tri stoje tisuća meteri, samo do ovde i nama boju kože na licu i rukama…

No šta je tu je, jbg. Sada malko da vidimo šta je Zoka do sada uradila i čime se to ‘fali J  Da se nađe neka kafanica pored puta, da se srkne vruće kafence i ladna kisela (dobro znam, znam, Cole će ladnog zaječarca, samo da mene zahebava, nikada po tim pitanjima i nije bio solidaran J ) i eto nas na ranu večerinku ili kasni ručak kod Konstantina.

He, he, kako mali Perica zamišlja đe je Grdelica. Kad bi se zajebavali. Taman kontam, tu smo, sada će proći ovaj ‘magistralno zapušteni birvaktile’ deo najsavremenije saobraćajnice južno od Alpen J , no prc rođo. Četiri kilometra, dva sata… Da, da, dobro ste pročitali.

Kolona trideset kilometara.

Prvi parking u nekom selu. Drakstor preko puta. Moj ‘moćni’ telefon, naravno rikn’o. Daj da se dopuni i on i mi. Da se javim barem kude sam danas L Već je 17 h… Dan protiče začuđujuće lepo, barem nama dvojici. Jeste, idemo sada na sever, no ima ona narodna u mom kraju ‘Budali je more do koljena’ J  Sve dalje smo od mora, al’ neka smo nas dvojica konačno zajedno, sve ostalo je lako…

Brzo stanem na parking desno, pređemo put. Nije teško, kolona stoji. Zamolim da uključim punjač, nema problema. Ima li šta hladno da se popije? “Oprostite, celi dan nismo imali struje. Pogledajte sami slobodno šta je najhladnije u frižideru…” Ispade da je zaječarsko crno za Coleta i neka voda za mene, najbolja opcija. Beš’ ga, al’ kako god okreneš, Skandinavac jope’ nekako bolje prođe… J Možda ja količinski, al’ on energetski J pa smo morali njegovu turu ponoviti. Sada će pričati kako je pivo bilo mlako i kako se jadan namučio. Znam ga J Pored nas puno žednih radnika sa gradilišta auto puta. Sjede na gajbama, a sama temperatura pivčuge im ič ne smeta. Sednemo i mi na preostale gajbuše, nafatamo i ‘lada. Merak.

Oduševljen razvojem događaja toga dana, čak kupim i cigare. U mom kraju vele, da bi bio dobar kibicer u kartama moraš ispuniti tri uslova. Da ćutiš, da ti ne smrde noge i da imaš svoje cigare… Toga dana, ni blizu, za prva dva, ajde barem treći ‘da ispoštujem’ J  Izduvam o’ma nako umoran i ljutkast, dvije zaredom. Već mi se zavrti i u glavi…

Pored nas dođe neki Pujdo, umiljava se i maše repom. Žut i čupav, dahće. Gleda nas onim svojim pametnim, žutim okicama. Naspem mu malo kisele u neku konzervu, neće. E moj Pujdo, ni mi danas nismo ništa jeli, nad’o sam se kafani, a ne gajbušama ispred. Cole i ja se vazda zevzečimo onim fazonom kad ide mali Muijca sa materom vidi kera i kaže: “Joj mama, vide ćuke…” majka mu brižno. “Nije to sine ćuko, to je pas…” a mališa na to: “Jebo mater, isti ćuko…” J

Kaže Cole, : “Vidi, isti ćuko…” ajd’ rekoh, ne hebi ale, ulazi u kola, vi’š da je kolona najzad krenula. “

U daljem toku puta sam vidio da ‘Koridor 10’ grade ‘PuteviPrijedor’ i ‘InegralInžinjering’, valjda i ovi ‘naši’ našli sirotinju da handre. Nekoliko puta sam u mislima opštio sa Zokicom ( a ko bi mi i mogao zamjeriti J  ) zbog gužve, prašinčine i ‘uslova na drumu’ … Pa (ne mogu lajat’, nema smisla ovde…) zar morate i u sezoni?

Uglavnom, nekako izbauljasmo.

Kažem još jednom, dva sata, bez one pauze za pivčugu, kiselu, Pujdu i punjač… četiri kilometra. Posle čujem, bio i neki udes, nakrljala se četvorica jedan na drugog. Baš me čudi…

Nikad se Leskovcu u životu više nisam obradovao. Leskovcu više, a Doljevcu manje. Ja ne znam jel’ to ona jagoda na torti, svećica ili vatromet, no potpuno skuvani dođosmo na naplatnu rampu (za nas danas poslednju) na kojoj smo se eto, sa ostalim paćenicima ‘družili’ još nekih pola sata. Čep te mora neđe dočekati L Džabe mudrost odmora, kod ćuke (dobro psa, ajde, pa isti su J ).

Rešenje rebusa glasi:

-         Pređenih 456 kilometara tog dana.

-         Plina bilo i za sutra po gradu (prekosutra Krdža stao J )

-         Ulje stiglo na samu donju ćizu,(ne minimum, no skoro dno , do lampice, troši malko jbg J, nemojte nikome pričat’ ako ga budem uskro prodav’o, a ne da mi se nekako, ko drug mi je već, rod…)

-         U naš stan u Nišu (na ‘ladnu dunjevaču i toplu kafu) stigli u 20 h i 05 minuta. Inače ja iz stana krenuo to jutro u 9 i 35, a Cole iz kuće svog buraza u Uroševcu, to jutro u 6 sati.

Eto i to nam je ‘naša borba dala’ …

Rekao sam bratu: “Slušaj, ako dunemo još po jednu ovu ‘ladnu dunju nećemo moći ni ustati. Polazi o’ma u kafanu…”

Šta? Hoćete da Vam pričam i o boravku u Nišu. Teško bogme. Već sam udavio, vidi se, željan škrabanja.

Ma neću, bilo je toliko divno da ne mogu ni opisati. Jeste, morali smo se izvinjavat’ kuvarici u našoj kafani jer nismo stigli na ručak pa je repove džabe odleđivala. Hbg, platićemo, nije do nas. I trubači se malko ljutili, i njima se istumbalo.

Miroslav Ilić nas takođe ček’o u Niškoj Banji, no viša sila Mićo, svako zašto ima svoje jbg J

Ali smo zato stigli i obići i videti.

Bilo puno roštilja, salata, pogača, sača i piva, ladne dunjevače i svega ostalog. Al’ najviše, kao i uvek, smeha i lepih sećanja. Okupio sam, koliko se moglo, 31. klasu (nigde bez njih J ) avgust, pa je većina van grada i naše ‘Splićane” . Joj šta sam se anegdota sa ‘Osmica’ iz Splita naslušao, kontam kako su ti ljudi dobro živjeli. Svaka čast. Uglavnom petak uveče i subota po danu, bili kao iz snova.

Posebno se zahvaljuem Štuli koji je, i ako teško povređen, došao da se vidi sa klasićem, našem dragom Koletu, Pirgetu i Mehi. Momci, carevi ste . Bilo je stvarno sjajno i ponovićemo ovo čim prije, a Coleta ćemo natjerat’ da dođe avionom u Niš. Nismo ni mi šugavi, imamo aerodrom, sve bolji i bolji. A imamo i neku štelu tamo J Valjda, još J

Nije nam za drugo, no ostaće nam više vremena za krčmu.

Htio sam naravno (Znate mene, svađalica vazda i do koske… što bi mi ‘proročki’ rek’o onaj stari pukovnik u Meljina, davno, kada sam se jednom ljut svađ’o sa celim ‘trećim dobom’ pomenute ustanove o ‘uzrocima jugoslovenske krize’ i ‘kasnijim rešenjima iste’ L . “Vojkane u gadnog starca rasteš…” ) pisati apropo ove avanture onom balavom i tunjavom Đuriću, da ga upitam ponešto o ljudskim pravima i slobodi kretanja, no šta da trošim vreme na papkare, sada kada je gotovo.? 

Ko da bi to nešto promenilo?

Htio sam napisati pismo i norveškom ambasadoru, no đe ću čovjeka maltretirati sa našim ‘mudrolijama’ (jel’ granični ili adminstrativni…) možda upozori one svoje ‘napredne’ a pomenute policajke pa mi ni Coletov pasoš ne pomogne da uđem u 'civlizaciju', i ako u njemu bude slika ovako zgodušnog lika.

No ipak bolje jel’de što sam ovde nadžvrljo. Ostaće nekome za nauk…

Ne verujte internetu (ni meni baš sve J ) i draga dečice, pazite šta će Vam pisati na pasošu. Kažu da su tolike gužve na granicama jer niko neće da u Srbiju uđe prvi J

Eto Cole, ispade da pravi čo’ek i kad oće, neće J Ili možda samo neće kuda oće, al’ oćemo kud možemo, hbg J

Pa jel’ bilo i štogod teško i ružno tih dana? Jes’ vala.

Sloba spremila tepsiju kolača (uh odličnih, sa malinama) a ja zaboravio čoveka u subotu (dok je ona bila na poslu) ponuditi barem jednim… Ona se naljutila, kolači ostali u frizu, (a vadio sam više puta pivo i nisu mi ni na pamet pali, zahebala me ona folija, valjda… J ) Cole me zajebava svih ovih dana, jooooj, krv mi moju popi, no dragi brate, eto razloga, moraćeš doći ponovo, pa makar ovaj puta išli preko Atine i Sofije …

Moj Krdžo, ne znam dal’ me čuješ, al’ tebi posebna zahvalnost. Za ovih bezmalo 17 godina, koliko se družimo, nisi me nikada i niđe ostavio ni osramotio. Bekrajno ti hvala, treb’o bi ti i spomenik podići, no znaš , nisam sada nešto pri parama, Jabo moj ( a kada jesi bolidu, kad si omašio sve, od zanimanja, do pasoša… J )

Eto tako nas trojica Krševa, (dobro ova dva ipak ‘uvozna’ J ) preživesmo nekako ovo legendarno putovanje…

I jedva čekamo nove avanture.

Te za kraj, samo da javim, mi smo letalci, ne možete nam ništa bagro administrativna, granice se sa neba ne vide… J

Brate,

Oprosti ako šta nije valjalo (osim kolača, ajd’ ne gnjavi pred rajom… J ) i kad god poželiš, bujrum, ne moram ti ništa dalje pričati.

Osim da si veliki sevap ufatio sa poklonima… Svim.

Gigo te u zvezde kuje (šta će jadno dete, mlad je, a zna te relativno površno, samo iz mojih priča J )

Ljubi cure i oprosti, vidiš da nisam ‘uticajan’ koliko se prodajem J  Možda jedino u ‘svetu književnosti’ J čemu ova storija teško da će dodatno doprineti J

A rekoh ti lijepo u putu, ko zna zašto je ovo dobro, o čemu bi pričali unucima, jednom, ne tako davno … J

Normalno ako upamtimo, bolje je barem ‘vako zapisati…

  

P.S. Pojašnjenje za rijetke, a neupućene. ?

‘Krdža’ je nadimak za naše lepo Opelče ( reč Opel pročitajte unazad… J ) Tako ga klinci davno nazvali, ja se ljutio, pa prestao. Nemoj da nekom od Vas padne na pamet da ga tako zovne J Će uđe u priču :)

A Coleta i mene, pa nas zovite kako oćete J Najbolje na pivo, kolače moremo i preskočiti, jel’ tako pajdo J ?

Eve gi i par slički da ne ispadam lažov, vazda ;)

Opet me rezili sa ovim Pećkim pivom, bruka... ;)