Rođendanac ...

I tako,
prođe dvadeset godina...
Ovakvih, onakvih, ali prođoše.
Kao poklon za 'dvadeseti' stigla je i 'mučenica' stara baš dvadeset, ni manje, ni više ...
Majevička, ko mlijeko :)
Hvala mom drugu Darku, kako na 'maksuziji' još više na trudu za 'dizajn' boce :)

Kada finalno 'zastanem' u, onom suđenom, poslednjem letu,

neka to bude na ovom, za mene, najlepšem mestu na svetu...

Jednom, kad konačno odem, pod toplim, magičnim zracima, 

moj će pepeo sigurno proći ovim, voljenim brzacima ... 

Pošto vidim da je ova objava izazvala poprilično nedoumica, hajde da pojasnim... A to ću najbolje učiniti pričom iz knjige "Treća dimenzija" pa koga ne mrzi da čita, bujrum ... 

Uzgred, opštim i sa majkom i celom užom familijom i Google u i svima koji su im pomagali da na blogovima ovako mukotrpno, sa ovako 'siromašnim' i lošim alatima, otežavaju uređenje samih postova, smradine... I samo da znate, kod mene u nacrtu ovog posta, što se tiče preloma redova u tekstu, sve izgleda odlično ... Pet puta sam pokušavao sve 'ažurirati' al' ćorak ...

Sasvim običan dan...

Bio je to jedan sasvim običan dan.

Ni slutio nisam da bi to mogao biti momenat kada će se za-

vršiti moj život. Umalo bukvalno i trajno. Ili barem onaj i onakav

njegov deo, koji i kakav sam do tada poznavao... Zamke prošlo-

sti nekako uvijek leže u trenucima zaborava. Volimo pamtiti li-

jepe stvari, čak i uljepšati ružne, ako će ih to lakše upasovati u

ramove sjećanja... Hajde onda da pravim ram.

Ovo bi morala biti jedna od mojih najznačajnijih priča. Ne

po dužini trajanja, ljepoti fabule ili utisku koji će ostaviti na či-

taoce. Morala bi biti najvažnija zbog “utiska” koji je ostavila na

mene. Više utisaka, jakih i bolnih. Utisnula me, brate, ono ne-

viđeno. Toliko toga bih želio reći o tom danu i danima neposre-

dno posle njega a nisam sasvim siguran u uspeh. A uspeh bi

trebao biti, bar sa moga stanovišta, da dočaram ono kroz šta sam

prošao i prolazim od tada, poslednjih trinaest i kusur godina.

Ona, već opisana, surova kritika moje mame, stare učiteljice,

vaspitačice mnogih generacija, je kao što znate, bila da su mi

pojedine priče poprilično “zbrkane”. Valjda puno detalja na ma-

lom prostoru. Prepliće mi se i puno različitih tema. Zabolila me

kritika, momački, ali takav mi valjda stil. Oprosti mila majko,

nadam se da su mi priče barem životne, a život nikada sam po

sebi, nije jednostavan niti linearan. Bolje i to no da mi je mati

rekla da sam dosadan. Ova priča more bit’ bidne zbrkana, al’

dosadna, jok, jok (ovo “jok” sam pokupio iz nedavne, najpopu-

larnije sage, o Onuru i Šeherzadi...).

Od samih početaka mojih “književnih brljotina” izbegavao

sam pisanje o narednoj temi. Nekako sam je se uslovno i plašio.

Nesvesno je ostavljajući pod pepelom svakodnevice. No, kako

sve u životu jednom dođe na dnevni red, obećao sam nedavno

mom dobrom prijatelju da ću pisati o ovom događaju, pa idemo.

Da ne odlažem dalje. Ne volim patetiku. I moje priče ne vode ka

tome. Ni u jednom obliku. Zato bih neuporedivo više volio da

mi zavidite, čak i da me mrzite, nego da me sažaljevate. Do kra-

ja ove priče videćete da imate elemenata za sve. Jedino eto, mržnju isključite. Ako morete...

Evo i fabule.

24.11.1997, godine.

Dan, kao što rekoh, običan. Novembarski, hladan i siv.

“Prvoklasni” kapetan taj dan ima posla. Lepog. Sa dobrim

drugom, izvrsnim pilotom i jednim od najboljih ljudi koje po-

znajem, mojim i ribolovačkim “saradnikom” Sokolom (Sokolović

Slavoljub, 31. klasa, nemoš’ od njih uteć’ nikako :-) ) , krećem na

put. Ostatak posade takođe izuzetni likovi, vreme u meteo smi-

slu, sasvim prihvatljivo za to doba godine sa tendencijom po-

boljšanja i gde ćeš bolje. Eto zaboravio sam šta smo prevozili. A

to je u ovoj priči i totalno nebitno. Za trenutak ću iz priručne

bibilioteke, uzeti i svoju “Knjižicu evidencije naleta” da proverim

ostale elemente maršute za taj dan. Ovako. Marš ruta Niš-Priština-Podgorica-Batajnica-Niš. Ukupno, 4 leta, dva sata i dvadeset pet minuta. Cela država, tadašnja. Sve u složenim meteo uslovima.

I sve bez ikakvih problema. A sam let, daleko od složenog. Sa

takvim sastavom posade pravo uživanje i zadovoljstvo kakvo

samo može biti na višesedim avionima. Ja letim sve letove toga

dana, a moj dragi drug i vođa, samo održava vezu, sređuje spi-

skove prevoženja (što je kako iz prethodnih priča već i sami

znate, teži deo tih godina, na tim relacijama...), zeza se sa putni-

cima i ostatkom posade. No ovo je, na žalost priča o drugom

delu toga dana. Ne o lepoj obdanici no o užasnoj noći i budućem

dugačkom mraku moje budućnosti... Daj prvo da završim dan.

Taj dan. Ovaj danas ću tek videti.

Od celog puta u sećanju mi je ostao prilaz za sletanje u Nišu.

Za pravac 29, 'zalaz' preko grada i nisko preko autobuske stanice

i prigradskih hala Mašinske industrije. Pistu vidim i ovoga trena.

Još u nekim snovima gledam u nju. Časna pionirska... Uslovi

dobri. Vetra nema. Oblaci povisoko. Anuška sama klizi, volan

takođe nekako sam krene u “ravnanje” blago prema meni i eto.

To je to. 24 tone metala i tereta, lagano kao perce, dodirnu beton

piste baš na onom mestu gde se to i treba desiti.

Pogled u vođu, i mehaničara Velju, osmeh mojih prijatelja,

skidanje elisa sa upora, lagano kočenje i silazak sa PSS-a (poletno,

sletna staza – prim.aut.), su bili i poslednji trenuci moje letačke

profesije. Zato ih možda tako dobro i pamtim. A ko bi rekao?

Sve je tada ukazivalo na nešto sasvim drugo. Na jednu impresiv-

nu karijeru i jedan zadovoljan život. Dan još nije gotov. A osta-

tak bolje da sam prespavao. 

Zera je falila do onog, vječnog sna...

Standardno, došao predveče kući, malo nešto čalabrcnuo,

otišao po ćerku u predškolsko i sačekao veče uz smorni TV

program. Nešto kasnije te večeri nas drugar iz komšiluka pozvao

na slavlje. Poslije puno curica u porodici, njegovom bratu se

rodio sin. Viđi, crnogorska tradicija. Da se počastimo. Loza i

meza.

I 'častimo' se mi tako, ja već suknuo nekoliko tura kad zvoni

telefon. Zove ćerka od kuće, doći će nam gosti. Komšija iz pod-

stanarstva sa ženom i klincem. Kud baš večeras da dođu? Šta ću,

moram kući. Jaran ne da da krenemo... “ ‘Ajde ostanite još malo, gledaćemo sa terase kada stignu.

Kakvim autom dolaze...?” Šaljivo prokomentarišem “Onim ko’

mrtvačkim, samo krem boje...” (Ford Granada, caravan - prim.

aut.). Umalo da stvarno tako i bude.

Gosti su nam stigli nakon pola sata, a mi smo bili kući ipak

neposredno pre njih. Džezva i voda za kafu je već turena, a na

moje pitanje šta će popiti, moj bivši poznanik, Zvonko, mi reče

da sada neće ništa i da bi trebali samo nakratko nas dvojica da

odemo do grada da završi neki poslić. Dok kafa bude gotova mi

smo već nazad. Razlog više nego banalan. Držao je neki dragstor,

obijali mu ga često i par puta mu razvaljivali i kasu. Pa je usta-

novio praksu da je na kraju radnog dana zaključava u magacin.

Srećom, nije prihvatio moj predlog da povedemo i decu, sa ob-

razloženjem da ćemo se za tren vratiti. 

Nismo nikada više. Bar ja ne...

Skratiću detalje.

Do centra, nekih tri kilometra, došli vrlo brzo. Noć je mrač-

na, sa sumaglicom ali ulice bez snega. Suve. On završio šta je

imao, ja ga sačekao ispred, pored kola, i krećemo nazad. Poslednje

čega se sećam jeste da sam ga pitao da mi da, da ja vozim do

kuće, jer nikada nisam vozio Forda. Interesantno ali to nikada

do tada nije bio moj običaj. Odgovorio mi je da mu nešto zagla-

vljuje sajla kvačila pa ćemo to neki drugi put. Seo sam na mesto

suvozača i krenuli smo ka mojoj zgradi... Kao što bi Čerčil rekao

posle El Alamejna, u novembru 1942. god. “Ovo još nije kraj.

Nije ni početak kraja. Ovo je kraj početka...” Taj ulazak, te veče-

ri, u tu Granadu, je bio kraj svih mojih početaka. Ili početak svih

mojih krajeva...

I tako... 

Sledeći trenutak koga se kontinuirano sećam zbiva

se nekih tri dana kasnije, kada budeći se iz kome na VMA, pored

mog bolesničkog kreveta sa jedne strane vidim moga oca Jovu,

a sa druge mog komandanta brigade, Radovana. Istinskog po-

štenjačine, pilotčine i vojničine kakvih sam malo sreo. Jedan od

najboljih. Čak i da mi u životu nije uradio ništa više dobro, taj

boravak pored moje bolesničke postelje, u trenutku moga buđe-

nja, mu nikada ne mogu zaboraviti. Nikada. Hvala ti Radovane...

‘Ajd vodim klinju na trening, prvi u novoj 2011. toj pa da ga

ne propusti. A i raznježio sam se nekako, što nije najbolje za

jednu ozbiljnu priču pa ću nastaviti popodne...

Vratio sam se. U ovim trenucima, srećom samo u sjećanju,

vratio sam se u krevet, onaj do vrata, neurohirurgije naše, bez

premca najmoćnije sanitetske institucije. Bar tada i bar meni.

Nikako da povežem Jovu i Radovana. Otkuda oni tu i otkuda

zajedno? I šta uopšte ja radim tu? Pitanja konfuzna, objašnjenja

izokolna. Skontam da sam imao nesreću i da se već nekoliko

dana nalazim u stanju retrogradne amnezije, kako doktori vole

reći. Dakle, ne sjećam se skoro ničega. Dolazi pukovnik Tadić,

neurohirurg i načelnik odeljenja, moj stari poznanik. Osmjeh sa

vrata, inače ozbiljnog i sijedog, visokog, mršavog, asketski ko-

ščatog, genija.

“Ej, de si pilot? Budan si, napokon. E znaš, hebi se, mi skon-

tali da si avionom rokno’ u neko brdo pa ćemo te par nedelja

“krpiti” a ti spuco’ u banderu... Bruka. Ne brini ništa, sada samo

odmaraj, sve je gotovo i bićeš ti sasvim dobro...” Ode čovek. Ima

puno posla. Ćale i Rašo stoje i gledaju ka vratima na kojima

zamiču repovi belog mantila. Zatim još malo popričaše sa mnom

pa me ostaviše da odmaram. Ubrzo i ja utonuh u neki polusan

rezultiran verovatno silnim lijekovima koji su kroz razne cevke

koje su iz mene virile stizali do mog izmučenog organizma. U

narednim danima saznao sam i detalje.

Čuo sam, od mojih najbližih, šta se u stvari desilo te večeri.

U povratku smo se našli u delu grada na kome počinje centralni

Bulevar. Vozač je velikom brzinom ušao u krivinu koja je jako

problematična, oštra i sa kontra nagibom, decenijama neuređe-

na, i do sada je uzela najmanje dvocifren broj života. Izgubio je

kontrolu nad tako teškim autom, izašao na zelenu površinu,

između traka i mojim vratima spucao u stub ulične rasvete.

Savio ga do pucanja, a bandera prošla kroz taj deo automobila,

isekla ga skroz do kutije menjača, suvozačevo sedište polomila

i dovela do širine od desetak santimetara, a samim tim razduži-

la i moju malenkost. U totalu.

Hitna pomoć odmah došla, odvezli me u gradsku bolnicu.

Neurohirurg Nebojša Stojanović, nazovi doktor, iz civilne bol-

nice, odbio da me primi kada je čuo da sam vojni osiguranik, pa

su me prebacili u Vojnu bolnicu gde sam priključen na aparate

i medikamente proveo tu, prvu noć. Odmah došli moja supruga

i moj drugar Vošta, koji tvrde da sam tada pričao sa njima, pitao

šta se to desilo, otkuda mi u tom delu grada, rekao gospoji da

pazi dete, da nisam siguran kako će se ovo završiti, čak i ispričao

po neki vic, ali ja se toga ne sećam... Sećam se samo jarke sve-

tlosti i pitanja doktora da li sam nešto pio prethodne večeri, moga

odgovora kao saobraćajcu sa duvaljku “Nekoliko pića, pre par

sati...” i toga dela kada sam ženi rekao da čuva dete. Ostalo, ta-

bula raza.

Sećam se užasnog bola i hladnoće dok su me vodili tj. nosili

na skener i to je sve. Kažu da sam izgledao užasno (a kao sada

izgledam bolje, he, he...).

Krv iz nosa, usta i ušiju. Levo oko van ose i lice već modro,

natečeno i sa početkom facijalisa. Ali daj da vas ne strašim de-

taljima. Nema smisla ali detalja ima. Kamara.

Sutradan su me prevezli na VMA.

Moje kolege iz vazduhoplovstva su bili više nego korektni

nudeći bilo koju vrstu letelice koja bi mogla pomoći. Čak sam

nedavno saznao od mog dobrog druga i našeg mehaničara Mi-

kuljanca, da je od šefa to jutro već dobio nalog za postavljanje

nosila u avion. Ordinirajući lekar je odbio sa objašnjenjem da je

za moje stanje i bezbednost, najbolja varijanta udobnog sanitet-

skog automobila uz pratnju anesteziologa. Najmanje prebaciva-

nja iz ruke u ruku.

Iz ta tri dana sećam se još samo situacije kada su moje pusti-

li u šok sobu na VMA a moj ćale namerno obukao džemper u

kome sam ja bio te noći. Kažu da sam mu tada rekao “Što si

stari obukao taj džemper? Krvav je.” Sećam se da sam ih video,

ali toga detalja i te priče se već ne sećam. Imao sam sreće. Opet.

U nesreći. Puno. Na to je dežurni lekar intenzivne nege rekao

otprilike prvu utešnu rečenicu “Ne brinite. Biće on dobro, čim

tako rezonuje. Krvarenja u mozgu nema, čekamo da spadne otok

i šaljemo ga na odelenje. Biće ok, imao je puno sreće...”

U ta tri dana ljudi su uradili skoro nemoguće. Sve operacije

su bile završene.

Plastika orbite (kosti ispod oka - prim.aut.), DHS klin butne

kosti, desno i visoko, imobilizacija dvostrukog preloma vilice i

dreniranje desnog pneumotoraksa, ušivena arkada, obrađena

bubna opna i još par sitnica...

Dok sam se ja probudio, sve gotovo.

Sad bi možda i mogao kraći spisak povreda. Sedamnaest

ukupno. Ko za prazničnu kupovinu. Ajmo neke.

Tri frakture lobanje.

Prelom baze lobanje (onakav kakav se preživljava jednom u

milion...).

Teži potres mozga (ko bi reko’ da ga imam...?).

Lezija, teža (nagnječenje – prim.aut.) abducensa (očnog ner-

va...), i facijalisa (nerva lica) levo... Duple slike i facijalis, žešći.

Sam sebi šapućem na uvo.

Dvostruki prelom vilice.

Prsla desna bubna opna.

Dvostruki prelom dva rebra desno i pneumotoraks (probije-

na plućna maramica...) u njihovoj visini.

Prelom butne kosti, komplikovan, visoko, dva santimetra

ispod glave butne kosti, ali srećom čist, kao nožem, bez fragme-

nata... Još par sitnica.

I kao šlag, obnovljena stara povreda tj. fiksacija kičme. Polo-

mljen fiksacioni metalni, materijal. Sve u svemu, ko’ podgrijan

mrtvac. Što bi reko’ moj burazer.

Sada bi trebao potrošiti još puno prostora da opišem te dane

u bolnici. Drugarstvo, zalaganje osoblja te neverovatne firme

koja mi je spasila život, bukvalno. Trud i pažnju mojih klasića i

kolega, moje supruge koja je skoro svaki drugi dan iz Niša dola-

zila da me poseti i donese mi brdo tečnosti, jer sam kao jednu

od posledica, imao i višenedeljni gubitak ukusa i potpuni pre-

stanak lučenja pljuvačke. Grozan osećaj. Sve suvo, jedino infu-

zija tečna. Neću. Probaću izdvojiti par pozitivnih i negativnih

situacija i detalja u celoj priči.

Najstrašniji, za mene, definitivno je bio kada su moje kolege

dovezli iz Niša moju suprugu, a sa njom i ćerku da me posete.

Šestogodišnja devojčica, ušla je na vrata bolesničke sobe i nije

me prepoznala. Ona stala na vratima a meni srce stalo od tuge...

Eto tako je to izgledalo, a ja nekako uopšte i nisam izgledo’. Ogle-

dalo su mi dali kao u Survivor - u, tek dvadesetak dana kasnije.

Imam i sliku iz tog perioda, koja mi služi “za tješenje”. Nosim je

u novčaniku, pa kad otvorim, vidim da je prazan, ugledam i

sliku čudovišta i kažem sebi “pusti, dobro je...”

U nizu užasnih stvari recimo visoko drugo mesto zauzima

papak koji me je vozio. Došao sa svojom ženom u bolnicu nakon

par dana da me poseti, a onda se dve godine sakrio od suda i nije

mi se javio ni telefonom da me upita kako sam.

Moj nazovi prijatelj, se zove Gašić Zvonko, a kada su ga ko-

načno pronašli i pozvali na suđenje, došao je na moja vrata da

me pita hoću li ga primiti u kuću i hoću li se priključiti njegovom

gonjenju u krivici. U kuću sam ga primio, pojasnio mu kakav je

čovjek i da ne želim više da ga vidim, da ja tako ne gledam na

prijateljstvo, a gonio ga nisam, neka ga goni neko odgore. Onaj

koji sve vidi. On dobio godinu robije, dve godine uslovno, a ja

dobio ruševine od snova i zdravlja. Lakše bi mi bilo da je bio

pijan, ovako sa 0 promila vozio po gradu 110-120 na sat. To je

mom ćaletu kasnije rekao inspektor koji je vodio uviđaj. Na niz

mojih pitanja upućenih “mom vajnom, dokazanom, drugu” toga

dana kada je došao u bolnicu, tipa recimo “Komšo, molim te reci

mi šta se to desilo? Odakle mi u tom delu grada koji nije logičan

put za povratak da mog naselja? Kako je tekao sam događaj, kako

se to desilo? Koliko brzo smo išli?” nejasno je mrmljao neke

gluposti, gledajući u pod, iz kojih sam otprilike shvatio da smo

sa “šezdeset na sat” proklizali zbog toga što su prali ulice, prele-

teli stotinjak metara, odbili se od trotoara i presekli banderu...

Ajde.

Srećom nisam ga posle suđenja nikada vidio. I ne želim. A

ćerka je nedavno odbila zahtev za prijateljstvo njegovog sina na

FB. Ako, ‘ćeri... No nije takav “jaran” vredan prostora na ovako

lepom mestu.

Ajmo dalje. Imam još detalja.

Da li možete zamisliti da lekar, neurohirurg, odbija da primi

pacijenta životno ugroženog? Da, da. Uradio je to “časni” Neboj-

ša Stojanović, hirurg kliničkog centra u Nišu. Verovatno se

uplašio kada je čuo da sam pilot.

Pukovnik Tadić mi je kasnije rekao da je to više nego dobro

za mene. “Pusti Vojkane, ko zna šta bi ti ta neznalica uradila...

Ovako si došao u naše ruke.”

U Bosni ima odlična poslovica “Vrana, vrani, oči ne vadi...”

Doktori se esnafski drže zajedno. E pa možete zamisliti dokaz

za moju priču gde mi u otpusnoj listi iz VB Niš stoji “Doktor, taj

i taj, odbio da primi pacijenta u stanju opasnom po život...” Pitao

sam kasnije u istrazi istražnog sudiju Pantića, sjajnog čoveka, da

li smrdlju mogu sudski goniti, a on mi je odgovorio otprilike

“Možete, naravno. Odbiti pacijenta u takvom stanju je nešto što

ne sankcioniše samo Hipokrat, nego i zakon. To je krivično delo.

Ali da vam dam jedan drugarski savet. U ovoj zemlji od 1945. do

danas nikada ni jedan doktor nije osuđen za takav i sličan pre-

kršaj, pa će te samo potrošiti vreme, živce i novac uzalud...”

Shvatio sam. Posle moji drugari ‘teli da sačekaju docu, noćom

ispred zgrade i delimično ga zauzvrat ili za vrat “ručno obrade”

ja nisam dao. Nek’ i njemu sudi “viši sud...” Vide ateiste, u šta li

se uzda?

Daj sledeće malko veselije. Uvijek sam u letačkoj profesiji

obožavao pilotske kombinezone. Ko li je to izmislio zaslužio je

Nobela (ko što kaže moj jaran “Ko je izmislio helanke i vruće

pantalonice trebo’ bi dobiti Nobela”. Il’ se mi muška goveda,

ložimo na svašta....,,). Ja se ložio na kombinezon. Ljepota. Dođeš

ujutro na poso’ samo uskočiš u kombinezon, obuješ čizme, tri

rajsfešlusa i obučen si za rađu. Lagana, lepa jaknica i to je to. Ali

ubedljivo najbolji i najkvalitetniji deo letačke opreme koji smo

ikada dobili, po mom mišljenju, je bio plavi, pamučni, dugački,

donji veš. Kako je to bilo udobno i lepo, ljudi moji. I čim mesec

ima slovo R u kalendaru (od septembra do aprila, he, he ...) ski-

dao ga nisam. Dobro nemojte o’ma, imao sam dva kompleta,

jedan sam uvek mogao oprati. Tako sam ga na sebi imao i te noći.

Ej skinuli mi preko skrckane glavudže ono sranje od rol džem-

pera, a isekli mi onakav veš. Ma šalim se naravno, ne ljutim se

zbog toga. Moja mati mi je često govorila “Uvijek sine obuci čist

veš, nikada se ne zna...” Teško da mati misli na švaleraciju, prije

će biti da ima na umu ‘vake situacije. No kako god bilo, moj čisti

veš, ode te noći u froncle. I ja sam bio okupan prethodne večeri,

ali i ja odoh u froncle... Takođe.

Dobro, dosta o neprijatnim stvarima.

U nekim narednim knjigama ću možda recimo o hororu kada

ti na živo stavljaju torokalni dren u pluća, vade destine metara

gaze iz sinusnih šupljina (takođe u Live prenosu...) i još nekim

sitnicama koje savršeno bruse karakter. I o nekim anegdotama

koje olakšavaju bolničke dane. Prikoliko. A sada o lepim stvari-

ma. Ima li ih? Naravno. Ima ih puno, ali su malko u senci ovih

ružnih, zato sam godinama i izbegavao ovu priču.

Podška moje porodice, supruge i kćeri, brata i roditelja, pri-

jatelja i kolega sa posla, ljudskost i stručnost medicinskog osoblja

Vojne bolnice Niš i VMA su nešto što svakako zaslužuje da se

ispriča. Doktori koji su mi spasili život ovom prilikom su sušta

suprotnost sinu Nebojši. Srećom. Ali oni zaslužuju celu priču,

ako ne i knjigu pa da ne brzam.

Navešću jedan detalj koji mi je istovremeno i najveći kompli-

ment koji sam u životu dobio. Stručne prirode. Jutro posle nesreće,

u našu eskadrilu je stiglo obaveštenje da jednog čoveka iz jedi-

nice treba uskoro poslati na školovanje za komandanta eskadri-

le. Komandant je i nehotice, čuvši za moju nesreću, o kojoj je

vest odjeknula aerodromom, prokomentarisao “Pa koga ćemo

sada poslati? “Te godine i nisu poslali nikoga. To su drugari i

kolege. Prave. I tu je nekako moguće uklopiti i onaj Srećkov ša-

ljivi komentar “Sve si nas...”

O šest meseci na štakama, nakon izlaska iz bolnice, još par

“sitnih intervencija” na vađenju metala, šrafova i slično, više od

godinu dana fizikalne terapije, anegdote sa mojim vidom sa

duplim slikama, i slane i neslane šale sa drugarima iz bolnice

neće stati u ovu priču. Već sam dovoljno ugnjavio. Biće u nekim

narednim, ako ikada budu... Uglavnom, potrošio sam bezmalo

dve godine u pokušaju da se ponovo vratim na letenje, vratio

sam se i u ovaj zadnji, ludi rat, kada smo ovo uspješno “srokali”

NATO i nakon toga sa mojim prijateljima, doktorima i kolegama

sa posla zajednički donio odluku o penziji. Jedinu ispravnu. Tako

i bi... I to ćemo u neku novu priču. Narednu, kada budem manje

tužan... Šta sam htio postići ovom pričom?

Rekao sam već da mrzim bilo kakvu vrstu sažaljenja, pa ova

priča služi da pokaže tj. opiše bliže, jednu poslovicu iz moga

kraja “Nije sramota pasti. Sramota je ne ustati...” Ja ust’o i evo

uspravan, vedar i bezrazložno optimističan hodam uzdignute

glave, duže od trinaest godina, nakon šetnje kroz pakao.

Na šta li sada ličim? Pa, lep sam. Ki upisan, što no bi rekli mi

kraj Moravu. Vidite na sliki... I veseo, bez obzira na sve svako-

dnevne nedaće. Naivan ili ne, svejedno, ali bolji čovek posle tog

životnog udesa, sasvim sigurno. Sigurno znam bolje ceniti neke

stvarno važne stvari. Kao što su recimo ove priče .

Često koristim ličnu poslovicu da je najbolji predmet na

svetu, luster. Kakav luster? Pa onaj sa puno sijalica u operacionoj

sali. Kada takvu spravicu ugledate iz ležeće perspektive kažete

sebi “Hebalo patka, samo da se odavde izvučem, ni za šta se u

životu više neću nasikirati. Nikada.” Ne drži dugo ali pomaže

sigurno. Barem oko računa, ljudske gluposti, pohlepe i neimašti-

ne.

Čuo sam za knjigu jednog izuzetnog čoveka pod naslovom

“Trn u nozi na dugačkom putu.” Divan naslov, pa kad bolje raz-

mislim, svi smo mi na dugačkim putevima, a ovakvo trnje po-

mogne da razaznamo šta su to pravi trnjaci a šta pitomi voćnja-

ci. Šta sam dobio ovih godina ?

Puno toga. Mir i spokoj. Penzija je lepo, stečeno pravo. Do-

duše tu Balkan i zemlja Srbija malo žešće komplikuju nominalom.

Ali kako ono kažu, nije važno kolika je, važno je koliko se dugo

prima. Samo nemoj trošit’ nakupi se na hrpu. Planiram živit’ još

bar ovoliko, pa će biti para. Samo zdravlja i osmeha treba.

A šta sanjam? Pa, nebo ponekad, neke niske zone i visinske

letove. I o tome ne pričam glasno nikada. Nadam se, ako ćutim,

možda se jednom ponovo i ostvari.

Vojska mi ne fali. Ni u jednom momentu, ni u promilu. I za

kraj umesto generalnog zaključka.

Gile je nedavno počeo da me zove “Ćale”. To mi uvijek izma-

mi osmijeh na lice. Drago mi. Anja i on su ukrasi moga života i

sve dok je tako, sve ostalo može pričekati.

Sav je u “pucačkim” igricama. Pre par dana, smrtno ozbiljan

me upitao “Ćale, da si ostao da radiš, šta bi ti danas bio po činu?

Da li bi bio potpukovnik ?”

Ogovorio sam, “Sigurno.” Ne posustaje mališa. Njemu to, ko

zna zbog čega, jako bitno. “A pukovnik...” “Verovatno” i dalje

“A general?” na kraju nisam sakrio osmeh i rekao “Moguće. Ali

ja imam nešto mnogo bolje...”

“Pa šta ima bolje od generala? Šta imaš?” “Paaaa, imam tebe...”

Kad sve saberem i oduzmem, vidite i sami, ili bar naslućuje-

te, koliko je strašno sve kroz šta sam prošao i ovo što sam opisao.

Ali potpisao bih da ponovo prođem sa istim trnom u nozi i istim

putem, za njihovo zdravlje i osmehe i ovo tako lepo, drago i

zvučno “Ćale...” Jer svi generali ovoga sveta ne vrede koliko jedno

slatko “Ćale...”

Kao što vidite i sami, eto, bio je to jedan sasvim običan dan.

“Banderaš” Cvele.

P.S. Neposredno posle nesreće, kolege sa posla su me zezale

da ću morati delimično učestvovati u finansiranju novog samo

doprinosa, kojim će na bulevaru biti postavljene, nove, gumene

bandere. Moja bosanska glavudža, puno, puno sreće i divnih

ljudi, pomogli su da se sve završi ovako kako jeste.

Na istom mestu u gradu stradalo je posle mene još puno

ljudi, a konačno su pre dve, tri godine na toj krivini postavili

sinhronizovane semafore i zaštitnu ogradu. Eto vidite, valja i ova

moja glavudža barem za nešto...

Dakle kad god padnete, ma koliko teško i bolno bilo, glavu

gore, osmeh na lice i pogled u daljinu. Jer, nije sramota pasti...